jedno smo drugo prodali!

"Obuci haljinu, odavno nisi. Pusti muziku glasno, igraj i pjevaj... I, bez suza. Samoća je samo gost. Nazdravi, i kupi joj kartu u jednom pravcu."

02.08.2018.

ispovijest br.2

U nedjelju poslije posla, otišla sam u čekaonicu, autobuska stanica i čekam.. U medjuvremenu, prvo prolazi jedna djevojka, student prva godina, vidim po torbama koje vuče, još nije razgraničila i misli da joj sve treba, za njom ide otac, radničkih ruku, mokre majice, umoran vidno, prati je i čeka sve dok ne udje u autobus,a potom gledajuči u pod napusta stanicu. Nedugo zatim, dolazi druga djevojka, student, i majka i otac je prate; majka prica sta je sve od hrane spakovala, otac je pita zeli li ipak karticu da joj ostavi, u slucaju da joj "zafali"..
Gledam, i razmisljam da mene niko nikad nije pratio. Sem, s kucnog praga. Gledam, i razmisljam koja je ludost bila u 19 godini otići u inostranstvo sama, i razmisljati "pa sta, mogu nekako da se snadjem". I snasla sam se.

Valjda me to samo podstaklo da je sjetim kako nije loše bilo ni biti sam, čitav zivot, niti boriti se za sebe.
Sada mogu reči da se jesam izborila ali i da je mnogo bilo tesko.
Sada je još samo ostalo da me nazovu i kazu pasoš je gotov, i da mogu predati za vizu.
To je to.

Hvala najljepšoj zemlji, ali najgoroj drzavi ipak na svemu.